Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Brat

Danima, mesecima, ma godinama želim da pišem o njemu.

Da zna da sam srećna što ga imam – i da ga ne bih za milion sestara menjala.

Da mu kažem da od njega mnogo učim u zadnje vreme – iako je on od mene mlađi nepunih 6 godina.

Da takvu smirenost u duši i lakoću u postavci prema životu i samom načinu življenja, malo ko oko mene ima.

Da mu kažem da zna da je toliko puta bio moj glas zdravog razuma u periodima gubljenja istog.

I oslonac u momentima kada padam – da ne padnem. Baš on me nekako samom pojavom skupi i pre nego što sam se razbila – nekoliko puta se pokazalo.

I pamtim tada onaj njegov osmeh i blagodarni pogled u očima iz koga viri samo jedna rečenica – “rešićemo, jer sve može da se reši.” Prosto, njegov mozak je navigiran na ideje i rešenja, vazda. 

I ja mu odmah poverujem, jer takav je – autoritativan i snažan, ali istovremeno zdravo nežan prema ženama.

Živ i zdrav mi bio, tako velikog srca i isto toliko velike sposobnosti za razlučivanje bitnog od nebitnog, i preduzimanja akcije u skladu sa tim.

Mnogo volim što mu je srce otvoreno i sa mozgom sinhronizovano, i što govori malo, ali dovoljno – u centar. 

I što svoju istinu nikad ne preskače, već je tako lako komunicira. 

I onda se oslonim na njega – jer znam da mogu i da imam na koga, a on mi doslovce pokaže kako mogu i na sebe. I tako mi ne oduzme moć, već mi je samim  primerom ka meni vrati – da snagu sopstvenu ponovo opipam.

I ono najbitnije – on ume da sluša. O, kako samo ume lepo da sluša – za istinu bilo čiju on ima sluh i uvažavanje, i to radi da bi tog nekog zaista čuo i video. A ne da bi jedva dočekao da taj neko završi, kako bi što pre izneo svoje gledište.

Da, davno je on svoja gledišta pustio. 

Onda kada je prestalo da mu bude važno da bude u pravu – bitno mu je da se nesporazum razjasni ako do njega dođe i da smo nakon toga svi srećni, izrečeni i viđeni sa svojim stavovima, pomireni sa svojim istinama.

I da ne zaboravim – jedan je od onih ljudi koji ne sudi, ne pravi pretpostavke i otpušta očekivanja, svestan toga da je svaki čovek galaksija za sebe i da tako treba i da ostane. Njemu se bar ljudi ne moraju pravdati ni za šta – poštuje svačije Da, koliko i Ne, a u dublju analizu ne ulazi – jer živi svoj život punim plućima.

I još želim da mu kažem da sa njim volim da se veselim – jer on je taj koji se raduje zajedno sa mnom mojim uspesima i prvi počinje da đuska, poručuje piće i muziku zove.

To mi malo nedostaje – dugo nismo đuskali, ima to da sprovedemo u delo, a imamo i novog povoda (iako to možemo činiti i bez istog) – moju prvu objavljenu knjigu na koju znam koliko je ponosan tj. na mene.

Eto, takvog brata ja imam.

Jednog jedinog.

Rođenog.

Postojanog.

A opet – tako neopterećujućeg.

Koji u mene veruje i podržava me i glasno i bučno, ali i stihijski, sigurna sam, kada ja to i ne znam. 

Tako ga osećam, eto, neka zna.

I zato ga ni za jednu sestru ne bih menjala – sa jednom sam se davno, davno posestrila – tada me je Vaseljena velikodušno častila, pa se osećam kao da je oduvek imam. A vidim da sam naišla na još pokoju sestricu po duši, Bogu hvala na tome, no njega mi je naša majka rodila.

Mog brata.

Na poklon ga meni darovala još kad sam mala bila.

Da ga čuvam.

I da me čuva. 

 

Volim te, čudo moje.

instagram

milica.m.pantovic