Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Kategorija: Vlog

Čitanje priča iz knjige „Ljubav je budna“ – Kičma.

Odluke (iz knjige „Ljubav je budna“).

Natraške (poezija za dušu).

Ruke (autorska poezija za dušu).

milica.m.pantovic

📖 Dobro je 👁️ Bledi sećanje i tako mi je

📖 Dobro je 👁️

Bledi sećanje i tako mi je žao zbog toga.
Jeste, osetila sam taj ples onomad sa tobom.
I trajao je, nekoliko dugih meseci, da ne kažem koju godinu.
I taman kad sam se navikla na tvoje prisustvo i kada sam počela da te podrazumevam, ti si nestao.
Ne samo da si nestao, već je i moje tlo pod nogama nestalo zajedno sa tobom.
Zato imam osećaj da je bilo sve toliko davno, da se nekad pitam je li to zaista bilo moje iskustvo i naš susret, ili sam ga možda, od prevelike želje, izmaštala.
Znam, reći ćeš mi da ti postojiš oduvek, mnogo duže od mene, i da čekaš da se ponovo negde sretnemo, tačnije da ja sretnem tebe.
Da ponovo zaplešemo zajedno život, jer tome služiš – da nas, ljude, na to setiš.
Da te se setimo – da si tu u nama, raspevan, zaigran, srećan kada se veri u tebe okrenemo, nadu prigrlimo, sumnju prihvatanjem nahranimo pa ispratimo.
No, zaborav je jak.
Osećaj odvojenosti od tebe ume da parališe, da izbije direktno u kosti.
I nije dobro dok traje…
Znam, reći ćeš mi da nismo odvojeni, da si uvek tu, deo mene ili sam ja deo tebe, svejedno.
I dobro je da si tu, iako te ne vidim, ali mi uporno šapućeš da jesi.
I dobro je da si tu, iako sumnja ne odlazi pa se pitam šapućem li to sve sama sebi.
I dobro je da si tu, iako te pod prstima ne osećam, ali te noću pod jastukom sanjam.
I dobro je da si tu, iako se mnogo plašim svega što bi život mogao da mi donese na put, bez obzira što znam da si taj isti život ti izmislio – svaki osmeh i želju, ali i pad i surovost.

Samo – dobro je da si tu.

Jer ne znam šta bi bilo da nisi.

I ne znam šta bi bilo – da nema šapata.

🦋 Milica Pantović 📖

Foto: @ginger8photography ✨

#milicapantovic#ljubavjebudna#knjizevnost#poezija#poezijauprozi#ljubav#emocije#knjige

Nije trebalo 🤍 Nije trebalo da ćutiš, kada

Nije trebalo 🤍

Nije trebalo da ćutiš, kada si govoriti htela. Nije trebalo da govoriš, kada nisi znala šta da kažeš.

Nije trebalo da vidiš, pa da prestrašena od prizora pobegneš. Nije trebalo da načuljiš uši i čuješ, pa da se napraviš gluva.

Nije trebalo da se toliko preispituješ, često nije do tebe. Nije trebalo da pružaš otpor, već samo da se otvoriš da prihvatiš. Nije trebalo da pod pritiskom doneseš odluku, nekad je nerazmišljanje o istoj odluka prava.

Oh, da, nije trebalo da se smeješ, kada je tvoja duša plakati htela. Posebno – nije trebalo da se za svoje suze izvinjavaš, kada bi se iz oka otele.

I još i ovo – nije trebalo da klimaš glavom dok je u celoj tebi kiptao vrisak i zvao na negodovanje. Mogla si samo da ga dostojanstveno pustiš iz sebe.

Toliko toga nije trebalo. I isto toliko toga jeste. Jer, kako bi već danas znala da sada možeš drugačije? Kako bi već danas znala – da i ono što je trebalo i što nije – deo života je. I da TI – i dalje si u igri. A to je jedino što ti zaista treba.

I TI si jedina koja je baš takva, sa svim onim što je trebalo da uradi i što nije, životu potrebna. Da greši i uči... I uči i opet greši... I opet da greši i da uči... da ga dok je živa – živi.

Valjalo bi.

📖 Odlomak iz rukopisa buduće knjige Ljubav je budna 2 – koja spremno čeka trenutak da ugleda svet. 📖

🦋 Nedostajanja 📖 Nedostaješ mi. Tvoj glas.

🦋 Nedostajanja 📖

Nedostaješ mi.
Tvoj glas.
Tvoja radost.
Tvoja posramljenost – kao u deteta od sedam godina kada te okolo tebe mnogo hvale.
I onda ne znaš kuda sa svom tom hvalom, jer jedan deo tebe misli da preteruju.
Taj deo bi da ih prekine i poturi im da pričaju o nekome drugom – samo da na tebi ne bude toliki akcenat.
A oni neće, ne staju, navalili, dok tebi obrazi postaju rumeni i sve rumeniji, pa me desnom rukom guraš da započnem neku drugu temu, bilo koju – samo da crvenilo prestane i da se ponovo osetiš odrastao.

Nedostaješ mi.
Tvoj poljubac.
Onaj glasni, da pukne.
Onaj tihi, koji progovara da si tu.
Tu kraj mene.
Tu za mene – jer šta god da je, rešićemo zajedno, rame uz rame.
Oh, da, posebno mi nedostaje tvoje levo rame.
Uz njega se nekad toliko pripijem da pomislim da se siroto od pritiska spojilo sa mojim, iako ga niko oko toga nije pitao.

Nedostaješ mi.
Tvoj zagrljaj.
Onaj iz čista mira, kad i ne primetim da sam zagrljena.
Onaj utešni i saosećajni, koji ti nikada nisam tražila a uvek sam ga dobila.
Onaj razdragan, kada želiš da uvažiš moj uspeh i napominješ mi da ubuduće ja budem ta koja će prva svoj uspeh da primeti, pa tek onda ti.
Onaj snažan – kada me dugo grliš i ćutiš, ne mareći što kazaljka na satu ispisuje minute koje smo davno prestali da brojimo, jer smo se jednom zabrojali i izgubili im svaki trag.

Nedostaješ mi.
Toliko toga mi nedostaje kada pomislim na tebe.
A možda sve vreme toliko mislim, jer nedostajem sama sebi… pogotovo onda kada sam bila mala, sa sedam godina, i flekavim obrazima od stida.
Samo mi je lakše da sva nedostajanja na tebe prebacim, jer si mi ti pokazao – koliko mogu da bole kada su tu.
I koliko mogu da vole – kada ih nema.

📖 Milica Pantović 🦋

🦋 Septembar 📖 Bio je rani septembar. Bilo j

🦋 Septembar 📖

Bio je rani septembar.
Bilo je preko dana toplo – taman onoliko kao kada se grlimo.
Dovoljno toplo da u tvoj zagrljaj utonem, ne i da se istopim.
Jer se ispostavilo da mi nisu prijali zagrljaji u kojima me nema – prejaka čvrstina ugušila bi moju minijaturnu snagu i to ne bi ostavljalo lep ukus na usnama.
A to nisi želeo – želeo si ranoseptembarski da me grliš, gorčinu od nekada da istopiš.
I ja sam ti to zahvalno dozvoljavala.

Bio je rani septembar.
Bilo je crnog vina da nazdravimo svaki drugi, treći dan što smo tu, što smo se našli.
Što se svakoga dana ponovo upoznajemo dok stvaramo dom, svijamo zajedničko gnezdo.
Što smo tako taktilni i senzualni jedno sa drugim.
Što me zavodiš.
I što te zavodim.
I nije mi nikad dosta, kao ni tebi.
I nema kraja, do duboko u noć, do daleko u dan.

Došao je pozni septembar.
Postalo je čudno, jer mirisalo je na promenu.
Postalo je čudno, jer dani su okraćali, a i mi smo se sve manje viđali.
Postalo je čudno jer i zagrljaji su počeli da izostaju, kao da ih podrazumevamo – a to ne treba tako da bude, pogotovo ne tako brzo.
A bilo je.
I postalo je čudno – jer mi smo postali čudni.

Dva neznanca koji se ne grle.
Ne nazdravljaju, iako ima vina.
Ne vode ljubav, iako im je čulnost izražena, oboma.
Ne vide jedno drugo, iako im je vid dobar.
Ne razumeju se, iako bi voleli.
Ne znaju kako su došli tu gde jesu, iako bi voleli da nisu, da nije tako, da je bilo kako drugačije.
A nije.

Pozni septembar prolazi.
Oni ne žive na istoj adresi, jer se ona vratila u svoj devojački stan.
Gnezdo je sa drveta na beton palo, rasulo se u beskraj, onoliko brzo koliko se i svilo.
Ona se uzdala u svoju minijaturnu snagu – da će i ovo preživeti, da je neće izdati.
Ipak je to bila dobra ideja, ranoseptembarska, kojoj je svesno dala život, pa joj ga podjednako svesno oduzela.
Jer ideja ne može dugo da živi samo iz želje da se desi.
Ideja ne može da opstane ako se pokaže da je život demantuje.
Ideja je opasna ako proistekne iz utehe… za ljubavlju.

I on je to znao.
Samo je birao da ne zna.
Jer je želeo da grli, gorčine svoje da istopi.

Do kraja septembra.

📖 Milica Pantović 🦋

🎨: @ginger8photography ✨

#milicapantovic#ljubavjebudna

🦋 Iskrenost 📖 Ne, nije bilo tako. I ne, ne

🦋 Iskrenost 📖

Ne, nije bilo tako.
I ne, ne možeš prebacivati krivicu na mene za taj, kako ga nazivaš, rez na srcu.
I ne, ne dozvoljavam da me grize savest zbog tvojih emocija, nisam ja za njih odgovorna – ti si.

Ne, ti ne čuješ sebe.
Shvatiš li šta si upravo izgovorio?
"Mogla si sa mnom da ostaneš, bilo bi nam bolje oboma.
Ovako smo nesrećni i ti i ja – ti što nisi sa mnom, ja što nisam sa tobom.
Dobro je jedino onom tvom jadniku – sa nekom drugom, doduše."

Ne, ja nisam mogla da ostanem sa tobom i nisam zbog toga nesrećna – zbog toga sam srećna.
Jer da sam ostala – bila bi to laž, pristajanje na pogodbu, na ustajalost veze koja je slavila dugi niz godina umesto niza poljubaca.
Nešto poput novčane transakcije u ljubavi – bolje sigurna luka sa tobom nego neizvesnost sa njim ili bilo kim drugim, u krajnjem slučaju sama sa sobom.
Nisam ja ta žena, hoću reći – nisam ja takav čovek.
Znaš odlično da ne kalkulišem sa emocijama.
Ili volim ili ne volim, toliko je prosto.
I bolno, znam.
Ali istina je dobra, iako boli.

Nisam te dovoljno volela, to su prave reči.
Ili te nisam volela na način koji je tebi potreban.
Nisi ni ti mene.
Ponajmanje na način koji je meni potreban – koliko bi ti bilo lakše kada bi sebi to priznao.
A onaj jadnik jeste, vidiš – s kim god da je i gde god da je sada.
Zato je jadnik srećan – jer je u životu voleo, i možda sada ponovo negde voli, istinski, bez kalkulacije.
I za kraj, koliko god ti ne prija ovo što govorim – ti ćeš nastaviti da ćutiš, jer previše si rekao sa onako malo reči.
A ja ću izustiti do kraja što mi je na duši.

Žao mi je što te naš rastanak toliko boli.
Žao mi je što bi ti pre živeo sa osećajem da postoji neko drugi u mom srcu, umesto sa osećajem da zaslužuješ ženu koja te voli.
Žao mi je što upireš prstom u mene i tražiš krivca.
Žao mi je što mi sa 'jadnikom' nije uspelo.
Žao mi je i što jadnik moguće negde neku drugu voli, ali će to prestati da mi bude žao samo kada još malo zavolim sebe i shvatim da me taj muškarac ipak nije odabrao.
I da, žao mi je što život nema garanciju.
I najviše mi je žao što mene sada toliko toga boli.

Ali i nije.
Jer ja drugačije ne umem.

I niko mi nije kriv.

🦋 M.P. 🌼