Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Kazaljke

– Za suze nemam vremena.

– A za šta imaš?

– Za ljubav uvek imam.

– Ne žališ što se nismo sreli… Nimalo?

– Rekoh ti da svoje vreme žalu ne poklanjam.

– Ali shvatila sam da sam tvoja ljubav. Zar ne bi onda trebalo da bar jednu suzu pustiš? Ili da ti se bar polovina od te jedne otme, pa uspeš nekako da je u uglu oka zadržiš? Lepo bi bilo da tu, u tvom levom oku prenoći ~ kao sećanje na ovu noć koja se nije desila. Na noć u kojoj se ljubav nije dogodila, jer je zakasnila. Ne mogu da prestanem da žalim. Sebe… I sat na mojoj ruci koji još uvek nisam naučila da očitam… Tebe… Nas… Onu sliku o tome šta smo sve zajedno mogli ~ da smo…

– Bojim se da ću te razočarati, mila. Ti jesi bila moja ljubav. I sada si u nekom smislu, ali ne na način na koji sam do juče verovao. Ti si ta koja je zakasnila, a prava ljubav ne kasni, već trkom, i četvoronoške ako treba, juri u zagrljaj. A ti, evo, i dalje stojiš u mestu i žališ. Nisi ti ta, mila. Noge ti jesu ubave, ali su ti se ravna stopala nepoverenjem prikovala za pod. Ljubav moja takva ne može biti ~ ona će bez straha prikovati samo svoje srce uz moje. A nisam ni ja taj ~ tvoj. Nisam, veruj mi. Čim ti vreme štopericom merim i požurujem tvoj pokušaj izučavanja kazaljki. Ovo jutro mi je ipak razdanilo mnogo toga.

– Siguran si u to da nisi taj?

– Jesam, sve više. Ne može tvoj biti onaj što od tebe zahteva pre vremena otvaranje školjke. Tvoje, duševne, u kojoj čuvaš netaknuti beli biser za sebe. I čije zidove nedovoljno navežbanim mišićima lomiš, i ne želeći da ih do kraja slomiš i oslobodiš se oklopa. Kad bolje razmislim, ne može tvoj biti nijedan koji od tebe bilo šta traži i zahteva. Pogotovo ne u ume ljubavi. I zato oprosti, mila. Oprosti na mojoj žudnji za tobom ~ isuviše te je dugo namaštavala, pa i premaštala, i tako prekinula svaku vezu sa realnošću. A onda je sebi pridodala i očekivanje –  kada i na koji način bi volela da se ti pojaviš, samo da ona svoje želje ostvari. Oprosti i meni i njoj, žudnji, a onda oprosti i sebi što si donekle činila isto, misleći da iz čvrstog oklopa silom možeš da izađeš. Prevremeno rođen biser nikada ne bi mogao punim sjajem da zasija, siguran sam u to. A to je poslednje što ti želim.

– Ma ti si samo želeo da u dogovoreno vreme otpočnemo naš ljubavni zamišljaj. Jer ti si, čini mi se, spreman. A ja… Ja sam i dalje zbunjena… I ne znam…

– Ej! Kada nam prava ljubav dođe i pojavi se… Znaćeš. I znaću. Nećeš tada ni kasniti, ni žaliti. Sat ćeš u sekundi čitati, a onda i bosa po žici hodati kad god tvoja hrabrost od tebe to zatraži. A meni neće biti strano čekati. Ni dočekati. I verovatno ni suzi pustiti da se skroz do poda sa lica svuče. I čemu onda taj žal u tvojim nedrima, mila moja ~ što si mi onako ljupko na ljubav zaličila… Na kraju, mi smo se samo jedno drugom učinili kao savršeno dobra ideja. Iluzija koja oko lako prevari. A ljubav ne može ideja biti, još manje iluzija dvoje ožednelih očiju. Ljubav je, kažu, mnogo veća od toga. A mi… Mi smo, ja bih rekao, i dalje oboje mali. I možda smo upravo pomogli jedno drugom… da malo porastemo.

instagram

milica.m.pantovic