Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Ljubav je budna


O nastanku knjige

Priče sa fejsbuka i instagrama koje sam spontano nazvala kolumnom „Iz Milicinog mastila“ odabrane su i objedinjene u knjigu pod nazivom „Ljubav je budna.“ U knjizi se nalazi i nekoliko priča koje nisu do sada nigde objavljene. No, sve te priče su istinite. Samo je pitanje šta je za koga istina. A jedina istina nad svim istinama je bila, jeste i ostaće – Ljubav koju smo rođenjem dobili na dar u njenoj praiskonskoj čistoti (bezuslovna ljubav). Hoćemo li pronaći tu iskonsku ljubav u sebi, tačnije, njeno zatrpano seme – kada odrastemo? Hoćemo li ići lakšim putem (a zapravo težim) i tražiti je u drugima – našim ljubavnim partnerima? Može li sopstvenu ljubav u nama da nadomesti ljubav koju nam partner pruža… Samo su neka od pitanja o kojima moji junaci polemišu. Ovo je knjiga koja spaja realno i nadrealno, moguće i nemoguće, zemaljsko i nebesko. Ovo je knjiga u dijalozima i monolozima o ljubavi. I da, sve priče imaju srećan kraj – i kada tako ne izgleda. Razlog je taj što je Ljubav predodređena da ostane srećna – samo to bi značilo da ona zaista jeste budna. Ove priče su takođe podsetnik da svako istraživanje Života počinje i završava se u nama samima. Srećno nam. 

 

Odlomci iz knjige

Odlomak iz priče Izdržljivost

Izdrži. Sve možeš da izdržiš, prijatelju. Nisi spravljen od potrošnog materijala, mada ti se često to može pričiniti. Ne govorim ti da trpiš, da me ne razumeš pogrešno. Baš suprotno.

Nelagode i boli što osećaš šalje ti duša tvoja. Signalizira ti preko njih da joj je dosta tog trpnog stanja sa kojim si se skoro saživeo. I moli te i preklinje da se sada zaustaviš.

Zato se trgni i pobacaj sa sebe svaku trpnost što te steže. I da, preživećeš!

Neće biti lako – pola života koji nije tvoj ostaće negde iza tebe. Ali je lakše nego da nastaviš da trpiš prošlost i da njome zaklanjaš sadašnjost, pa da takvu skrojiš i budućnost. Ne, nisi ti za to spravljen, veruj mi.

Za dete u nama

Sanjaj, devojčice. 

Sanjaj i ne prestaj. 

Sanjaj i noću i danju. 

Slobodno, i otvorenih očiju i žmureći, zar ti niko nije rekao da su snovi besplatni i da ih niko od tebe ne može oteti?

Sanjaj i živi kroz svoje snove. 

Sve ovo je igra, ovaj život koji živimo, ali su i to zaboravili da nam kažu.

Odlomak iz priče Koncept

– Zašto te u zadnje vreme često zaboravljam?

– Zato što nisam predviđen da postojim kao trajno stanje. I da u tebi živim zauvek, sam i bez turbulencija. Jednostavno, nisam tako napravljen. Iako sam to što sam, isuviše bi mi takav koncept bio dosadan.

– Ali toliko sam te dugo osećala da sam mislila da sam se sa tobom potpuno saživela. Greška je moja. No, bez obzira, želim samo da ti kažem da sam te se mnogo, mnogo uželela. I da jedva čekam da mi dođeš ponovo u onoj punoj snazi od pre.

– A šta je to što sada u sebi osećaš?

– Nemir.

Odlomak iz priče Utroba

– Gledam u sebe i plačem.

– Neka te. Samo plači. Uvek plači kada ti se plače. Nego mi samo jedno reci – šta u ovom trenutku vidiš?

– Vidim sve. A pre svega njega – kako stoji unutra i čeka na mene. Da ga priznam. Iskažem. Pokažem. Pomazim. Zagrlim. Obuhvatim oberučke i sigurno. I da ga nikad od sebe ne ispustim, po cenu svega. Ipak je reč o talentu koji je toliko dugo čekao da ga se setim. I kada ga od suza oslobodim, kaže – hoće da sa njim pred svetom nastupim, na manje ne pristaje. On toliko i jeca, što je od drugih i dalje delom skriven i zakinut. I sada na sve moguće načine traži izlaz napolje. I mogu ti reći – nije naivan. Od njegove siline me cela unutrašnjost stomaka boli.

– I treba da te boli. Nijednom talentu nije mesto rađanja, življenja i umiranja na jednom istom mestu – u čovekovoj utrobi.

Odlomak iz priče Magija 

– Ma ti si nestvarna!

– Nisam ja nestvarna. Ja postojim u ljudskom obličju. I puna sam mana koje su stvarne i koje ima svaki predstavnik ljudskog roda što hoda ovom planetom, ali koje ti sada ne vidiš i ne primećuješ, jer si, eto, prezaljubljen.

– Ima li za to nekog leka? Mislim, ako pretpostavimo da ja uopšte želim izlečenje od te magije.

– Ima. Vreme je lek. Vreme će pokazati stvarnu sliku kad tad i srušiti taj ideal koji si od mene napravio.

– A zašto mi to na takav način govoriš.. Nekako rušilački nastrojeno… I bez ostavljanja mogućnosti da, recimo, ta tvoja stvarnost o kojoj govoriš, može meni biti podjednako dobra i lepa kao i nestvarnost za koju si uverena da mi se pričinjava… A? Šta bi se dogodilo u tom slučaju? Kakav epilog predviđaš?

– Epilog bi bio da si ti taj koji je nestvaran, a ne ja.

Odlomak iz priče Odgovori 

– Da ćutimo jedno pored drugog?

– Da ćutimo.

– Samo sada ili zauvek, brzo odgovori kako bismo što pre zaćutali?!

– Ne znam da li mislimo na isto…

– Mislimo.

– Stvarno me pitaš to što mislim da me pitaš?

– Stvarno te pitam to što misliš da te pitam.

– Daaaa! Da! I da, ljubavi!

– E, odlično! A sad mi brzinski samo još jedan odgovor daj, bejb, bitniji od prethodnog! A da se ti ipak udaš za ovog što pored tebe ume da ćuti, kako ti to zvuči??? I da zajedno u ljubavi i slozi nastavimo da živimo i zajednički zagrobni život, i da ostanemo dva zgodna leša jedan do drugog na svim svetovima što postoje, posle ovog ovde.

– Pa malopre sam pomislila da si me…

– Znam.

– A ti me u stvari sad to pitaš…

– Sad.

Odlomak iz priče Rose

– Teško mi je, znaš, sada. Odjednom mi je mnogo teško. Možda mi nikada u životu i nije bilo ovoliko teško, kao ove noći. I znam da ti to sve razumeš. Ali, zašto ne mogu da razumem ja? Ja, kojoj se ovolika težina dešava? Kako je moguće da ti bolje razumeš moje boli od mene?

– Ne znam, ali ih razumem. A razumem ih zato što ih osećam na identičan način kao ti sama.

– Možda me onda ti boliš sve vreme ovako tiho i istrajno, a noćas glasno i najglasnije?

– Možda.

– I šta onda treba da radim kako bi ti prestao da me boliš?

– Da me više voliš – to jest, da više voliš sebe.

– Ti ipak veruješ da si ti ja?

– Ja ipak, u potpunosti i van svake sumnje, verujem da sam ja ti.

Odlomak iz priče Luksuz

– I tako kažeš, nisi spreman… To je razlog što te nema da se javiš. I što ti je telefon ogluveo za moje pozive.

– Izgleda da je tako.

– I ne znaš kada ćeš biti spreman da voliš? I da li ćeš, uopšte, i moći sebi da dopustiš taj luksuz…

– To nisam rekao. Nisam nikakve vremenske odrednice pominjao. O ljubavi ne mislim isključivo kao o luksuziranju, ali jednim delom izgleda da ona to i jeste. Sada jednostavno ne mogu da ti pružim to što od mene očekuješ. Ne mogu da ti nudim ljubav, kad osećam da nisam u stanju da je dam. Iako, kada bih mogao, ti i samo ti bi bila ta koju bih odabrao da volim.

– Zanimljivo. A znaš li ti ljubav šta je, neznalice, nevezano za ovaj moj i tvoj odnos… Mislim, jesi li ikada razmišljao o ljubavi – sem onako naizgled, ili ni za to nisi nikad bio dovoljno spreman?

– Pretpostavljam da ti kao stari znalac znaš i da nećeš dopustiti da neuk odem bez odgovora.

– Ostaviću tvoj sarkazam po strani i ipak ću ti reći malo nešto o tome, ljubavno neinformisana osobo. Tek onoliko koliko je potrebno suštinu da shvatiš.

– Evo slušam.

instagram

milica.m.pantovic