Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Neznanje

– Znaš li gde ćeš, gde si poletela? Imam utisak da samo tako tumaraš kroz oblake, besciljno. I da si isto tako besciljno ovde, gde ti nije mesto, i sletela.

– Ne znam gde ću. Ali u tome i jeste čar. Ne moram ja da znam ni gde sam, ni kuda ću, sve dok je On negde oko mene. Nekad je ispred, nekad iza, ispod ili iznad, nije ni važno gde. I znaš, sve dok osećam Njegovo prisustvo na bilo koji način, ja prosto znam da sam na pravom putu. Uvek. I sada sam upravo tu gde treba da budem – kod tebe.

– I nije te strah da letiš samo na osnovu tog osećaja?

– Nije. Osećam sigurnost zato što Ga volim. Njega, sebe, nebo. Sve je to isto. Visine i daljine. Sve volim. Da ne volim, živela bih kroz strah, kao većina vas Zemljana. A kroz strah onda ne bih mogla da vidim prostranstvo iznad asfalta. I volela bih u dužinu, pravolinijski i skučeno, onoliko koliko je to moguće usled ograničenja vašim zemaljskim vidom u čijim ogradama bih se onda i kretala, iako imam krila. Nisam ja za to predodređena, sigurno nisam – da tek tako skrnavim svoju prirodnost delovanja i izražavanja svuda po nebu i iznad, opredeljujući se da hodam ciljano po asfaltu. I da gledam, ne daj bože, pravolinijski, a onda da treba unapred da znam i gde sam pošla i gde ću stići. Nisam ja za to rođena. A niste ni vi, dragi Zemljani. I vi imate svoja krila, i to još veća i čarobnija od ovih mojih, od drugačijeg materijala spravljena. Uz koja kada njima zamahnete i samo se malo izdignete, vidici potpuno drugačije izgledaju.

– Kako to misliš? Nemamo mi ljudi krila, pobogu…

– Nemate, dok rukama ne počnete da mašete i dok ne pogledate visoko, visoko iznad asfalta. To bi značilo da ste sebi dopustili da maštate i da sanjate, a to mnogi od vas ne čine. Zato ste i zaboravili na Njega i na sebe, na to ko ste i šta ste. I šta sve možete. I ono najbitnije – da je On u vama. Kada biste počeli da se prisećate, krila bi vam čudovišno narasla i prerasla sva ptičija što postoje. I onda bismo se takvi, poletni, sretali često negde gore i iznad. Oko Njega koji bi nam utirao put i nameštao bliske susrete. Tako bismo međusobno jedni druge, kada je to potrebno, podsećali da smo svi jedno. I da smo svi sve. Da ljudska krila mogu biti i ptičija, i obrnuto. I da smo svuda. Da sve možemo. I da ništa ne moramo. Ja mogu da hodam ili da letim, kako mi se kad hoće. A i vi isto, veruj mi na reč. Ili još bolje, nemoj mi verovati, već samo probaj. Evo… Zamisli da letiš. Polako raširi i zamahni rukama. Nemaš šta da izgubiš, sem iluzije u kojoj živiš.

– Nije li to veliki gubitak za mene, bez obzira šta sve novo i lepo to može da mi donese? Možda ja nisam spreman da svoje iluzije tek tako odbacim. Niti da gledam kako mi ruke prerastaju u neprirodna pernata krila. To je sigurno na neki način bolno, bez obzira na sve blagodeti u pozadini i na tu slobodu kretanja kojom se dičiš. Mislim, možda sada prosto nisam spreman tome da svedočim, sve i da poverujem da je tako nešto moguće.

– Možda si u pravu. Možda još nije vreme da se pustiš u visine i širine. Dok ne dođe taj trenutak, ja ću i dalje za tebe biti tamo neka ptičurina što ne zna šta radi dok obleće kojekuda po nebu. A ti ćeš biti i dalje ono što nisi – čovek bez snova i mašte. Čovek bez krila i iskrenog osmeha. Čovek sa debelim zamagljenim naočarima kroz koje se bistrina i jasnoća ne vide. Bićeš ono što su mnogi oko tebe – budan, a uspavan. E moji Zemljani, kada biste samo znali šta sve propuštate, izgovori i konačno raširi svoja golema meka krila. A onda mu veselo namignu desnim okom i odlete negde daleko u vis, da nastavi da biva ono što jeste.

Da, definitivno je pomislio kakva luda ptičurina. I gde baš nađe da na gelender njegovog prozora sleti i da onda onako glasno i uporno kljuca o prozorsko staklo, sve dok ga nije naterala da se digne i otvori joj ga. A onda i da mu ispriča ovu naučnu fantastiku, oči u oči. Ili se ovo nije ni desilo, a on je jednostavno poludeo.

Ispratio je pogledom ptičurinu kako pravi arabeske po nebu i sa lakoćom prolazi kroz oblake, spuštajući svoje naočare za vid na niski stočić pored kreveta.

A onda se okrenuo na drugu stranu, nameštajući ubobnije jastuk ispod glave, kako bi što pre zažmurio i nastavio da spava. Sklapao je oči, uveravajući sebe da je ovo ipak bio, posle mnogo vremena, samo jedan čudan san.

Kada se ponovo probudio posle nekoliko sati, sa unutrašnje strane prozora u dužini gelendera, stajalo je nekoliko dugih ptičijih pera jedno do drugog.

ptičijih pera jedno do drugog.

 

instagram

milica.m.pantovic