Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Nije bitno

FOTO: Dragan Gagi Nikolić

Nije mi bitno kako me vidiš – bitno mi je kako ja vidim samu sebe. 

Nije mi bitno kako ti izgledam – u najgorim izdanjima, umela sam najbolje izgledati, tako da – fizički izgled dosta velika varka može biti.  

Nije mi bitno kakve pretpostavke o meni praviš. 

Ne poznajem ni ja samu sebe, tek vrlo malo. 

Samim tim, može se desiti da ti misliš da me poznaješ, a da me u stvari ne poznaješ uopšte ili si tek zagrebao, i da dosta odudaram od iluzije koju si napravio. 

Zato ti mogu samo ovo reći… 

Ne podrazumevaj me.

Ne pretpostavljaj moje reakcije – pogotovo ne uzimaj zdravo za gotovo da su uvek fine i u okvirima poslušnog.

Jer mogu te čak i neprijatno iznenaditi na svu moju finoću, i jer ne – nisam nimalo slatka kada mi nesmotreno pređeš granice. 

A i tek ih gradim, pa samo nemoj…, jednostavno nemoj da u njih diraš – to je kao da dete koje uči da hoda saplićeš. 

I ne stavljaj me u kalup “znanog” – jer istina je da me poznaješ onoliko koliko ti ja to dopuštam, kao i ja tebe.

I zato mi ne poturaj netražene savete – od njih se ježim, jer bi za tako nešto morao mnogo dobro da me (pre)poznaješ.

I da me vidiš i osetiš celu, ne bi li sebi za tako nešto dao pravo i pogodio momenat.

I znaj i ovo – nije mi bitno ni kako ja tebe vidim.

Viđenje je vrlo promenljiva stvar. 

I delove tebe, iako su tu, možda baš ja ne vidim uopšte na pravi način jer ne treba, nisam predodređena – iako su mi ispred nosa. 

Ako tako jeste, onda će neko drugi to mnogo bolje moći – da te istinski vidi i oseti – to je kosmički prirodan poredak stvari, osnovna kosmička matematika.

I nije mi bitno ni koliko te često viđam – pratiću uvek prirodni tempo naših susreta u skladu sa sopstvenim potrebama, van svih normi, pravila ponašanja, povrh tvojih potreba ili možda očekivanja koja gajiš.

Jebeš to – ovo je era kada postajemo divlji kako bismo mogli, možda po prvi put, da budemo ponovo svoji. 

Nepredvidivi i neukalupljeni, neposlušni i oddresirani od odrastanja koje nam je istinsku prirodu, većinski gledano, u zaborav odnelo.

I da, takođe mi nije bitno i ako te više nikada ne vidim – dovoljno mi je da znam da postojiš i da živiš svoj život, u skladu sa tvojim vrednostima i radostima.

I znaj i ovo, ko god da si… 

I na koji god način da protrčavaš kroz ovaj moj život ili ćeš se u njemu ipak na neki način zadržati…

Ništa mi na ovom svetu nije bitno – sem gledanja u sopstvenu istinu i postupanja u skladu sa njom – koja ne mora (neretko i ne treba) biti i tvoja.

Gledanje u istinu daće i meni i tebi odgovor koliko smo podudarni da ostanemo jedno drugom u životima… 

Ili da se, na kraju, ipak ispratimo međusobno s ljubavlju, i u zahvalnosti što deo puta prođosmo i podelismo zajedno.

I zato mi nije bitno da te razumem i da me razumeš – život će (ne)razumevanje i (ne)usklađenost pokazati, kad tad. 

Bitno mi je jedino da ja razumem samu sebe.

Sve vreme.

To je jedini način da mirno spavam… što i tebi želim, prijatelju, druže, partneru moj ljubavni.

Jednostavno – bitno mi je da živi se sopstvena Istina, kakva god da je!

Ja da živim moju, a ti tvoju!

I evo već čujem Život kako za Njih navija!

Zato mi živ i zdrav bio – sa mnom i bez mene… 

I ako se, na koncu, oko ovoga razumemo – bravo nam ga!

I ako se ne razumemo – opet bravo nam ga, nije bez razloga!

Jer Život nam za Hrabrost da budemo ono što jesmo posebno aplaudira – razumevanje je tu manje važno.

instagram

milica.m.pantovic