Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

O meni

Nije kako je namenjeno, već kako je suđeno

Po završetku Pravnog fakulteta, zapošljavam se u jednom javnom preduzeću u Beogradu. Posle nepunih 7 godina, unutrašnja praznina koju sam sve vreme osećala je toliko narasla (i nadrasla me) da je dovela do toga da priznam sebi duboko potisnutu istinu – da sebe kao pravnika zaista ne vidim (iskreno, datiralo je to još od fakultetskih dana i samo se uspešno nastavilo), već da treba nečim drugim da se bavim u životu.

Pisanje se tada naziralo kao nešto što me polako sve više obuzima i u čemu potpuno uživam, dovodeći do toga da dok pišem – u potpunosti zaboravljam na vreme. Shvativši da sam na mestu na kom ne treba da budem, bez obzira na sve spletke uma – na strahove, sumnje, kolebanja i premišljanja, sakupljam polako snagu i hrabrost i 2017. godine donosim čvrstu i neopozivu odluku, te dajem otkaz na svom radnom mestu – bez ikakvog plana za budućnost, i na opšte čuđenje svih. Dobro, skoro svih. Na pitanje “Pa šta ćeš sad?”, odgovaram i dalje – “Ono što mi je najvažnije. Da pišem. I da dišem. A život će već učiniti svoje, on hrabrima pomaže. Od mene se traži da konačno počnem da živim.“

Od tada znam da se sa željama duše ne cenjka. Kao i da idenje putem svog srca često nije lako, ali da jeste veličanstven svaki njegov korak i onaj najmanji.

Verujem da smo svi mi multitalentovani – dizajnirani sa mnoštvom talenata u nama sa kojima smo došli na ovu planetu i koji samo čekaju pravo vreme da ih otkrijemo i iskažemo kroz naše autentične izraze. A onda da ih pošaljemo u svet, među ljude, da žive i obavljaju dalje svoju misiju.

U mom slučaju, pisanje se ispostavlja kao lek i spas za sve moje duševne krhotine. Moja davno zaboravljena, pa vaskrsla strast, kao i alat kojim se obraćam svim sanjarima ovoga sveta, pronoseći poruku da nikad, ama baš nikad, ne prestanu da sanjaju. I to na javi, jer život ne poznaje razliku. Kao i da vole, jer ljubav jeste umeće – i uvek možemo da volimo jače i više, u dubinu i visinu.

Vodeći se takvom namerom i inspirisana ljubavlju na najrazličitije načine, napisala sam nekoliko knjiga za nepune tri godine. I disala – kako sam i rekla pre nego što sam se otisnula u nepoznato. „Ljubav je budna“ je štivo koje je želelo prvo da bude objavljeno – i tako i bi.

„Poetika Milicinog mastila obraća se onom najtananijem delu nas. Onom večnom. Nikada rođenom. I onom koji nikada neće nestati. A ako je na tren i zadremao… pod teretom ovozemaljskih zadataka… Milica nas tako nežno i ljubavno budi. Mnogim licima Ljubavi. One prema sebi. Prema samom činu postojanja. I življenja. Bezuslovnom ljubavlju. Platonskom ljubavlju. Večnom ljubavlju. Onom prema idealnom partneru u nama. Za kojim tokom celog našeg trajanja tragamo. Ljubav je budna je poetični podsetnik kako sve može da se voli. I kako da se voli bezgranično. Bez računa. I kalkulacije. A mudro. I potpuno. I podsetnik da je ljubav večna. I budna. I da samo čeka da joj se nasmešimo.“

Marija Grujić Bepa

 

instagram

milica.m.pantovic