Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Prijatelju, druže, rođače

Odbijam, ne želim, neću.

Zašto?

Jednostavno – ne radi mi se to.

 

Ali dođi, prođi, obiđi, nisi dugo bio, što te nema, gde si, kako nemaš za mene vremena…

 

Neću, ne želim, tu sam ali odbijam – jer ne radi mi se to što mi predlažeš, radi mi se nešto drugo i treba mi vreme za sebe.

 

Pa kako tako? Ti živiš među svetom… I socijalno si biće… I ja sam ti prijatelj, drug, rođak… Ne možeš se tako često osamljivati i nestajati… Ipak nije u redu što mi se dva dana na telefon nisi javio, mislim što si sve mreže ugasio i nisi ni pogledao moje poruke… Šta da si mi tad hitno trebao?

 

Mogu se osamljivati kada god poželim i radiću tako stalno. I jesi mi prijatelj, drug i rođak, ali sam ja sebi sve to zajedno i mnogo više od toga. I da bih saznao ko sam sve i šta sve mogu biti, ja ću se osamljivati i sa sobom družiti. Tada hitno sebi trebam, gledaj to tako. Ili nemoj da gledaš i ne moraš da razumeš. Ali ako jesi pravi drug, podržaćeš različitost.

 

Ti si osobenjak definitivno.

 

Ne, ja sam samo slobodan čovek – što nije preterano popularno i prihvaćeno u društvu neslobodnih ljudi. I to mi se radi – sve više mi se istražuje sloboda. Jednostavno kad nešto ne želim, to ću ti reći i tako će i biti. I kad nešto neću, odbiću te onoliko puta koliko je potrebno, bez smišljanja izgovora. I kada poželim da se ugasim i da me nema, učiniću tako. Možda ću danima samo slušati muziku ili pisati stihove – izbor je moj. Jer ne postojim ja da bih popunjavao tvoje slobodno vreme, već da bih sopstveno pravio i u njemu uživao – sam. Da… Pored socijalne crte, druželjubivosti i deljanja, ja imam i tu drugu crtu – povlačenja i introspekcije. Podjednako mi je to važno – nekad i važnije od ovog prvog. Tada tu nema mesta ni za tebe, ni za druge. Tada je na sceni moja zdrava samodovoljnost što se rađa iz savršene potpore koju sebi pružam za istraživanje mog unutrašnjeg sveta – mojih želja, htenja i potreba. Za to mi društvo nije potrebno, druže. Naprotiv, suvišno je.

 

Ja se pitam koliko smo mi zaista prijatelji i drugari.

 

A ja se pitam koliko neslobodan čovek tuđu slobodu može da podnese… I može li – uopšte.

instagram

milica.m.pantovic