Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Razum i osećajnost

Foto: Branislav Vujadinović

– Da, znam, plašiš se.

– Plašim se.

– U tebi se pokrenulo toliko toga. Davno potisnute boli… Suze nepuštene… Strahovi ugušeni… Toliko puta bes neispoljen… Jaka unutrašnja praznina za koju ne znaš gde počinje ni gde se završava. Znam, razumem te. Nikada ranije nisi imao te senzacije, jer je tvoja podsvest mirovala. Od emocija si bio odsečen, a sada te preplavljuju sa svih strana.

– Jeste, sve se to dešava! Ti… Tvoj glas, tvoja pojava – sve je to pokrenula i okinula u meni! Teško mi je. Ne mogu da spavam. Često imam košmare. Celokupan svoj život sam doveo u pitanje. Prijateljstva, stil života… Na sve to, ne znam da li volim ženu sa kojom živim skoro deceniju. Ne znam ništa – toliko toga ne znam.

– Jasno mi je, prolazim kroz slično. Samo te molim – znaj da je to sve tvoje, ja sam samo okidač. Jedina razlika između nas je u tome što ja nemam partnera. Da ga imam, brže bi sebi rekla istinu nego što si ti sada u stanju – mislim na to da li ga volim ili ne.

– Kako to misliš? Zašto bi ti tako nešto znala, a ja ne?!

– Zato što sam navikla na Istinu. Zato što bele laži ne koristim godinama. Zato što, iako se nekad desi da nesvesno slažem sebe – moje telo odmah reaguje i ja znam da sam sebi laž podmetnula. Samim tim znam i šta je Istina, i da ću u skladu sa njom delati. Biram uvek pre nego kasnije. Eto zato. Samo zato. Meni više laž nije dozvoljena – jednostavno nije. 

– Lako je tebi. I nisam siguran da ti sa ovim nemaš ništa. Moj život bio je sasvim u redu dok se ti nisi pojavila.

– Misliš, laži je bilo mnogo više?

– Ne, ne mislim. Postaješ zla, ne znam da li si primetila.

– Ne postajem. Pod broj jedan – i meni je teško, jednako teško kao i tebi. I drugo, pokušavam da te suočim sa nekim stvarima, ali to će ipak ostati tvoj posao. I u tvoje vreme, kada god to da je. Povlačim se sada. 

– Ma super! Pojaviš se, ovakve gluposti mi pljusneš u lice i odjednom nestaneš… Imaš li ti kamen u telu umesto srca?!

– Ne, imam srce. Otvoreno, za razliku od tvog. A ono što mi manjka, a ti to imaš – jeste razum. To je razlog mog odlaska – dok ti budeš otvarao srce, meni je dato da jačam razum. Kako god da ovo zvuči.

– Osećam dodatnu tenziju i bol u tvojoj blizini. Možda je i bolje da odeš. Tako je, idi. Ti, ti… Veštice.

– Volim te.

– Nemoj to da izgovaraš, ne igraj se vatrom.

– Vatrom se nikada ne igram, vatru poštujem. Istina je da te volim. Istina je i da ti voliš mene. I nije bitno kada ćeš to shvatiti. I nije bitno sve i da ne shvatiš nikad – mislim za vreme tvog i mog ovozemaljskog trajanja.

– Ti si luda žena!

– Ja sam divlja žena! A ti pošto voliš divlju ženu iako to još ne znaš – jednom, nekad, postaćeš divalj muškarac, hteo to ili ne! Nećeš biti pitan oko toga! A znaš šta to znači – stalno živeti svoje Istine!

– Potpuno si nerazumna i pojma nemaš šta pričaš! 

– Za ovo prvo si u pravu – i da, odlazim definitivno! U ime razuma, zdravog razuma! Ko je rekao da sam sva u emocijama? Imam ja razum, itekako imam – čim sam u stanju sada da odem! I da se zna – ovo nije još jedan tvoj košmar! Ovo se dešava na javi! I blagoslov je, nije prokletstvo, iako još uvek ništa ne razumeš!

– Razumem da odustajem! Neću, ne želim ništa sa tobom da imam! Baš ništa!

– E to je jedino što ćeš razumeti u budućnosti –  da tako nešto neće biti moguće! Neće, ali se ne brini – ja svakako dug period vremena neću biti tu. Osim u tvom srcu i mislima – da se ispravim.

– Sve sam više uveren da jesi veštica!

– Budi uveren u šta hoćeš, ali znaj da verujem u tebe! I da se svaka gruba reč koju mi uputiš o mene odbija, a vraća tebi! Zato molim te, vodi računa šta misliš i kako govoriš!

Otišla je negde ka istoku – hodala je užurbano i nije se osvrtala. Ostao je zaprepašćeno da stoji i da gleda u njena leđa dok nisu postala tačkica u beskraju. Odjednom je osetio stravično jak i tup bol u predelu srca, toliko jak da ga je oborio na tlo – tu, na sred ulice. Sledeće milisekunde mirio se sa smrću koja je, izgleda, nadolazila. Da, biće da je ovo srčani udar, nema šta drugo da bude. I neka umre već jednom – ovo kroz šta je duševno prolazio, imao je utisak, podsećalo je na stalnu smrt za života. A to nije čoveku namenjeno, nikako nije. Pred zatvaranje očiju, čuo je ponovo njen glas dok je bol u grudima recipročno rastao do granica neizdrživosti, i svega nekoliko rečenica:

„Niko nije rekao da je otvaranje srca lako. Zahvali se ovom bolu i polako idi kući, žena te čeka. Rano je za umiranje, mili moj. Isto koliko je rano i za Ljubav.“

instagram

milica.m.pantovic