Sloboda se ne čeka, ona se uzme. I živi se. Pisanje je moj način da udišem vazduh. I jedini način da izdišem slobodu.

Rođak

– Ide on, ide tako gde mu se ‘oće i šegači se sa svetom. Taj čovek nije u stanju ništa ozbiljno da shvati. Ni ono najdragocenije – život, a kamoli nešto drugo. Pitam ga gde radi, kaže za Boga direktno. Pitam ga od čega živi – kaže od džeparca koji mu Bog obezbeđuje, jer radi ono što mu je namenjeno na ovoj planeti. I konačno ga pitam a šta je to što radi, aman, a on mi kaže – ono najteže a što njemu ide dosta lako – uveseljava narod i tugaljivim facama dok kraj njega prolaze vraća izgubljene osmehe i nadu na lica. Kaže, on je izabran da im poruči da Bog od njih nikad nije digao ruke, niti će. Čak kaže da je srećna okolnost što Bog ruke nema, ali da ih oni imaju, te da će im pomoći da ih u vis podignu i pozdrave Sunce, ako nekad požele iz mraka da izađu. I još im kroz pesmu i rime poručuje da je sve vreme Bog u njima i da samo čeka da tog ludog nasmejanog šeširdžiju u sebi primete. Eto.

– Sve tako priča?

– Da. Tako ti on izigrava Božijeg izaslanika i po ceo dan ne radi ništa, sem što eto tako zastane na ponekom trgu i izvadi svoju gitaru. I recituje pred slučajnom rajom svoje petparačke stihove za koje tvrdi da dušu leče. Neke, kaže, i izmišlja na licu mesta kad mu inspiracija dođe, što se često dešava, pa ih premijerno pevuši onima što tuda prolaze. I tako pokupi koji dinar kojim ga prolaznici umilostive. I još kaže kako mu je to taman dovoljno, i da mu više od toga za život ne treba, jer više od toga i ne bi ni znao na šta da potroši. I što je najgore od svega, sa svim tim on nema nikakav problem. Na pitanje dokle misli tako da živi, on se samo grlato smeje i kaže da ne zna i da se time ne bavi. A da će “posao” menjati samo ako mu Bog u njemu za tako nešto da instrukcije. I da, onda na to dodade kako čisto sumnja da će to da se desi, jer je Bogu najvažnije da je on srećan sa onim što jeste. A on jeste srećan sa onim što ima.

– Zaista neki nesvakidašnji čovek.

– Hm, nazovimo to tako. I na kraju, morala sam da upitam a šta to on ima, posle čega sam zanemela i ostala bez daljih pitanja. Kratko mi je odgovorio da ima mnogo. A onda i nabrojao da ima pre svega sebe, ono što mnogi nemaju i ne steknu za života. I da ima svoju dražesnu gitaru koju voli i s kojom ume, bolje nego sa ženama. I da svoj život oseća i da ga zaista živi kako on hoće svakoga trenutka, što većina opet propušta. Objasni mi da se on u tim svojim “nastupima” upravo takvoj većini i obraća – ne bi li zaživeli dok su živi. I ne bi li se odrekli te nesvesne tihe smrti za života s kojom skoro bez vazduha u grudima šetaju, jer ih niko nije naučio da je to ono što je neisplativo na duge staze. Eto. Jeste mi rođak, ali je lud čovek, kažem ti.

– Bogami, ja se sve više pitam ko je od nas lud. I što se više pitam, to mi je sve jasnije da tvoj rođak nije.

instagram

milica.m.pantovic